SUBVERZIJA, INVERZIJA, PERVERZIJA – TRI ESEJISTI？KE STRATEGIJE ANGA？IRANOG SUBJEKTA

Sa？etak Postmoderna interpretacija stvarnosti kao konstrukta trajno posredovanog diskursom ima dvostruku implikaciju. S jedne strane diskurs ne samo ？to predstavlja stvarnost, on ju i pretpostavlja: postaje njezin nadomjestak (Baudrillard). Interpretacija stvarnosti na ovoj razini implicira njezinu isklju？ivo znakovnu konfiguraciju. S druge strane samodostatnost diskursa pretpostavlja njegovu nedovr？enost: on je za？et u ？isto？i razlike (Derrida) i stoga osu？en na neautenti？no ponavljanje. Nemogu？nost cjelovitog oblikovanja stvarnosti na ovoj razini implicira nemogu？nost sveobuhvatne kritike stvarnosti. U ovom ？e se radu poku？ati ukazati na one subjektivne iskaze koji se posebnim, lokalnim zahvatima upli？u u ve？ proizvedenu stvarnost i na taj na？in kriti？ki provociraju na？elnu metajezi？nost postmodernih implikacija. Esejisti？ki fragmenti Benjamina (Jednosmjerna ulica), Adorna (Minima Moralia) i Spicera (Tri marksisti？ka eseja), svaki na svoj na？in, postupcima subverzije, inverzije i perverzije, uspijevaju sa？uvati diskurzivnu praksu od obveze neautenti？nog ponavljanja povezuju？i tako putove stvarne invencije s putovima mogu？e emancipacije